Vakcine i imunizacija su najveća dostignića bioloških i medicinskih nauka. Postupkom imunizacije postiže se individualna zaštita pojedine osobe ali i kolektivna zaštita odredjene populacije protiv pojedinih zaraznih nolesti.

Vakcinacija je davanje vakcine sa ciljem da se stvori aktivni veštački imunitet protiv odredjene bolesti. Sprovodi se obavezno za odredjeni uzrast prema kalendaru koji se pravi za svaku godinu. Vakcinacija se sprovodi i iz epidemioloških razloga kada se stvore uslovi za nastanak bolesti: putovanje u endemske krajeve, kolektivni boravci, elementarne nepogode i slično. Medicinski razlozi postoje kod povreda (tetanus), ili ujeda životinja sumnjivih na besnilo. Postoje i dobrovoljne vakcinacije (grip) koje se provode da se ublaže posledice epidemije. U svetu postoje i brojne druge vakcinacije pa i protiv nekih nezaraznih bolesti.

Imunizacija je proces indukovanja i obezbedjivanja imuniteta. To je najsigurnije i najjevtinije sredstvo za zaštitu od zaraznih bolesti. Imunizirajuća sredstva su vakcine, imuni serumi i imunoglobulini.

Vakcine po sastavu mogu biti različite:

1. Žive, atenuirane -sadrže žive oslabljene uzročnike zaraznih bolesti (najčešće višestrukim pasažama na ćelijskim podogama), BCG (protin tuberkuloze), poliomijelitis (OPV-oralna polio vakcina), morbili, rubela i parotitis.
2. Mrtve, inaktivisane ćelijske vakcije: kultivisani mikroorganizam se koncentriše, prečisti i inaktiviše. Ovde spadaju vakcine protiv besnilia, hepatitisa A, gripa.
3. Vakcine koje sadrže prečišćene proteine i polisaharide kao delove uzročnika zaraznih bolesti. Ovde spadaju vakcine protiv difterije, tetanusa, acelularna vakcina protiv pertusisa, preumokokna, meningokokna i hemofilus influence tip B.
4. Vakcine koje sadrže delove uzročnika dobijene genetskim inženjeringom (hepatitis B).

Što je antigen kompleksniji po pravilu je bolji imunološki odgovor vakcinisane osobe. Živi uzročnici se iz vakcine razmnožavaju u organizmu pa se produkcija antitela povećava i nastaje solidan, često doživotni imunitet. Inaktivisane vakcine ne indukuju trajan imunitet pa je potrebno ponavljanje vakcinacije.

Pored uzročnika i delova uzročnika u vakcinama se nalaze adjuvansi čija je uloga da formiraju depo antigena (najčešće na mestu davanja vakcine) iz koga se polako resorbuju. Na adjuvanse su moguće alergijske reakcije.

Primarni imunski odgovor se meri cirkulišućim antitelima. Javlja se na 7-10 dana po davanju vakcine. Sekundarni imunski odgovor pri ponovljenom davanju iste vakcine javlja se brže, za 4-5 dana. Neke osobe ne odgovaraju ni na ponovljenu vakcinaciju iz odredjenih genetskih nedostataka.

Vakcine, kao i svaki lek, mogu imati i neželjene reakcije. One su najčešće posledica ne poštovanja kontraindikacija za vakcinaciju. Uobičajena podela postvakcinalnih reakcija je na lokalne i opšte. Lokalne reakcije su na mestu davanja vakcine: otok, crvenilo, topla koža, bolnost na dodir, ograničenost pokreta. Opšte reakcije su: povišena telesna temperatura, nekad jeza i drhtavica, glavobolja, malaksalost, bolovi u mišićima i zglobovima, gubitak apetita, muka i redje povraćanje. Nekad se mogu uvećati regionalni limfni čvorovi, najčeće pazušni. Neposredne reakcije odmah po davanju vakcine su po pravilu alergijske prirode. Kasnije reakcije se javljaju posle nekoliko sati ili sutradan. Ove rekcije traju obično 1-3 dana.

Sve posvakcinalne reakcije treba evidentirati, posebno ozbiljnije i o tome obavestiti proizvodjača. Tako se doprinosi poboljšanju proizvodnje vakcina.

Za svako davanje vakcine postoje opšte i posebne kontraindikacije. Opšte kontraindikacije su za svaku vakcinu: febrilno stanje, akutna infektivna bolest, hematološka oboljenja, teška oboljenja bubrega, srčana dekompenzacije, depresija imunog sistema posle primene kortikosteroida i citostatika kao o alergijska preoseljivost na pojedine sastojke vakcine. Posebne kontraindikacije se odnose na svaku pojedinačnu vakcinu. Poliovakcina se ne daje posle 14 dana od tonzilektomije. Vakcina protiv pertusisa se ne daje deci koja imaju oštećenja nervnog sistema. MMR se ne daje trudnicama (živa vakcina). O kontraindikacijama se odlučuje konzilijarno. Procenjuje se i rizik od oboljevanja.

Kvalitet vakcine i uspešnost vakcinacije zavisi od proizvodjača, transporta i čuvanja vakcine. Sve vakcine treba da se drže u specijalnim frižiderima namenjenim samo za to. Uputstva i propisi postoje za svaku vakcinu.

Vakcinacijom se postiže stvaranje imunološke zaštite. Organizam se podstiče da stvara antitela protiv odredjenog prouzorokovača zarazne bolesti. Imunonološka zaštita se može postići i pasivno, davanjem imunih seruma i imunogloblina. Danas se imuni serumi najčešće koriste kod povreda (tetanus) i ujeda životinja (antitetanusni, antirabični i antiviperini serumi).

Za obavezne vakcinacije postoji kalendar za svaku godinu prema uzrastu i vrsti vakcine, propisan zakonom. Za vakcine iz medicinskih i epidemioloških razloga postupak je razradjen za svaki slučaj pojedinačno ili kolektivno.

U zaključku: vakcine i vakcinacija su najsigurnija i najjevitinija zaštita od zaraznih bolesti, pojedinačno i kolektivno. Borce protiv vakcinacije treba obrazovati, ako su lekari treba im oduzeti licencu za rad jer pokazuju da nemaju osnovno medicinsko znanje.