Akutni virusni hepatitis je hepatocelularna nekroza i zapaljenje koje izazivaju virusi: Hepatitis A virus /HAV/, Hepatitis B virus /HBV/, Hepatitis C virus /HCV/, Hepatitis D virus /HDV/  i Hepatitis E virus /HEV/. Poslednjih godina se govori i o nekim drugim virusima.

Hronične virusne hepatitise izazivaju HBV, HCV i HDV, a ne izazivaju HAV i HEV.

Najvažniji simptomi akutnih hepatitisa /ah/ su: anoreksija, malaksalost, mijalgija i muka. Ovi simptomi se razvijaju jednu do dve nedelje pre pojave žutice. Moguće je prisustvo i drugih simptoma: glavobolja, bolovi u zglobovima, povraćanje i bolna osetljivost ispod desnog rebarnog luka. Svi hepatitisi imaju istu simptomatologiju. Kod HA je češće povišena temperatura a kod HB su češće atralgije.

Pri pregledu se žutica nalazi kod polovine bolesnika. Često su povećani jetra i slezina.

Hronični hepatitisi mogu nastati posle infekcija sa HBV, HCV i HDV. Najčešći simptom je malaksalost. Žutica je retka. Kako bolest napreduje, tako se i simptomi umnožavaju i pojačavaju: atrofija mišića, proširenje površinskih kapilara, pojava edema, nastajanje modrica, encefalopatija, pojava ascita, krvarenje iz variksa jednjaka.

Dijagnoza AVH se zasniva na epidemiološkim podacima, kliničkom nalazu, a presudni su laboratorijski nalazi. Povišenje transaminaza u serumu /AST, ALT/,  još u prodromalnom stadijumu,  moguće je i do 20 puta. Bilirubin može da raste i kad transaminaze počnu da padaju. Ostali biohemijski i hematološki nalazi nisu bitno izmenjeni i ne doprinose poboljšanju dijagnostike; treba ih raditi da bi se imao kompletniji uvid u bolesnikovo stanje i zbog diferencijalne dijagnoze. Internacionalni normalizovani odnos /INR/ obično je normalan, treba ga uvek raditi jer je produžen kod težih hepatitisa i koristan je kao marker prognoze.

Kad se sumnja na AVH, treba uraditi serološke testove: Anti-HAV-IgM, anti-HBc-IgM, HbsAg i anti-HCV. Kad se potvrdi da se radi o HB, a bolest ima težak tok, treba uraditi i anti-HDV. Ovim serološkim testovima dobijamo preciznu etiološku dijagnozu AVH.

Na početku bolesti, treba isključiti i druga oštećenja jetre usled: bakterijskih i virusnih infekcija, lekova, alkohola i drugih poremećaja.

Hepatitis A /HA/ je fekalno-oralna infekcija. Ne daje hronično virusonoštvo. Oko devedeset i devet bolesnika se oporavi bez posledica. Dijagnoza se potvrđuje prisustvom antitela na HAV /anti-HAV-IgM/,koja se održavaju nekoliko meseci. Zaštitna anti-HAV-IgM antitela perzistiraju dugo.

Hepatitis B /HB/ se prenosi parenteralnim /transfuzija krvi i injekcije/ i seksualnim putem. Češće ima produžen tok nego HA. Dijagnoza HB se potvrđuje dokazivanjem u serumu HbsAg i anti-HBc-IgM antitela. Bolest može biti asimptomatska u 40-50% svih infekcija. Prisustvo anti-HBc-IgM antitela ukazuje na skorašnju infekciju /prethodnih 4-6 meseci/. Prisustvo HbeAg ukazuje na akutnu virusnu replikaciju i parametar je zaraznosti. Prisustvo anti-HBs antitela ukazuje na razvoj imuniteta. Perzistiranje HbsAg duže od šest meseci, ukazuje na progresiju u hronični hepatitis.

Oko 90% bolesnika sa akutnim HB se oporavi. Stopa smrtnosti je 1-2%. Hronični hepatitis se razvije kod 6-10% obolelih. Fulminantni hepatitis se razvije kod manje od 1% obolelih, a najvažniji znaci su porast bilirubina, produženje INR i pojava encefalopatije. Lečenje HB je simptomatsko.Odmor i dijeta bez pržene hrane. Ne preporučuje se upotreba kortikosteroida.

Hronični hepatitis B /HHB/ se dijagnostikuje određivanjem HbsAg, vrednosti transaminaza su bar dva puta veće od normalnih i biopsijom jetre da bi se odredio stepen progresije. HHB se leči interferonom /Roferon-A/ 5-10 miliona jedinica tri puta nedeljno, u toku šesnaest nedelja. Leče se bolesnici koji imaju dokazanu aktivnu replikaciju HBV / HBV-DNK iznad 10 na 5 kopija u ml/ i stalno povišene transaminaze. Uz ovu terapiju, obično se daje i Lamivudin /Zefix/ 100 mg dnevno, 4-6 meseci.

Hepatitis C /HC/ se prenosi parenteralnim /transfuzija krvi i injekcije/ i seksualnim putem. Prenošenje od majke na dete može nastati u trećem tromesečju.

Akutna faza HC se retko otkriva, jer je većina obolelih bez simptoma. Oko 50% bolesnika sa akutnim HC pređe u hronični HC, a oko 20% ovih razvije cirozu, sa rizikom od nastanka hepatocelularnog karcinoma.

Svi bolesnici sa HC treba da prime vakcinu protiv HB. Hronični HC se leči alfa interferonom, tri miliona IJ , tri puta nedeljno, šest meseci ili pegilovanim interferonom /Pegasis/, jednom nedeljno, šest meseci. Istovremeno se daje Ribavirin.

HDV hepatitis nastaje kao istovremena infekcija sa HBV ili kod bolesnika koji su već inficirani sa HBV. Klinička slika je kao i kod HB, s tim što su češći teški oblici. Progresija u cirozu može nastati i kod 70% obolelih. Najčešće obolevaju zavisnici od droga i hemofiličari. Dijagnoza se potvrđuje dokazivanjem anti-HDV antitela kod bolesnika za koje je dokazano da su HbsAg pozitivni, a došlo je do pogoršanja bolesti. Terapija je kao kod HBV infekcije.

HEV infekcija je slična HAV infekciji. Može imati težak tok kod trudnica. Ne daje hronične oblike. Dijagnoza se postavlja isključivanjem ostalih hepatitisa /posebno HAV/ i na osnovu epidemioloških podataka. Serološki testovi još nisu u rutinskoj upotrebi.

Prevencija HA je moguća vakcinacijom. Najvažnije su higijenske mere zaštite izloženih infekciji, u kući ili u ustanovama za decu. Posebno ugrožene osobe mogu da prime imunoglobulin 0,02 mg na kilogram težine. U cilju otkrivanja izvora zaraze, anti-HAV-IgM treba raditi i kod lica iz kontakta.

Zaštita od HB može biti pasivna /specifični imunoglobulin/ i aktivna /vakcinacija/. Specifični imunoglobulin /HBIG/ treba da prime osobe koje se povrede iglama kontaminiranim HBV, kao i kod transfuzije HbsAg pozitivne krvi, seksualnih kontakata i odojčad HbsAg pozitivnih majki. Vakcina je ušla u redovni kalendar dece i određenih kategorija stanovnika.