Poseban značaj infektivnih bolesti u trudnoći je zbog dejstva infektivnog uzročnika i na trudnicu i na plod (dete u materici). Neke infektivne bolesti su štetnije kod trudnica i mogu imati teži tok nego kod ostale populacije: grip, rubeola, enterovirusne infekcije, infektivna mononukleoza, citomegalovirusne infekcije, toksoplazmoza.

Infekcija ploda nastaje hematogeno, transplacentarno, (iz krvi majke kroz placentu do ploda), iz genitalnih organa preko oštećenih plodovih opni u toku trudnoće i u toku porođaja. Posledice intrauterine infekcije ploda mogu biti brojne: smrt ploda, prevremeni porođaj, spontani pobačaj, usporen razvoj, nastanak urođenih mana i sekvele preležanih infektivnih bolesti. Štetno dejstvo mogu imati i razni toksini nastali u toku infekcije trudnice i dati lekovi i u slučajevima kada se infekcija ne prenosi na plod.

Klinička slika infektivnih bolesti kod trudnice je kao i kod negravidnih žena, s tim što neke infektivne bolesti mogu imati teži tok i mora se voditi računa o toksičnosti primenjivanih lekova za plod.

Klinička slika infektivnih bolesti kod novorođenčadi zavisi u kom periodu trudnoće je nastala infekcija. Najveći rizik za nastanak anomalija je kod intrauterine infekcije ploda u prvom tromesečju trudnoće. Najteže anomalije su na onim organima koji se u toku infekcije najintenzivnije razvijaju. Anomalije su češće na srcu, nervnom sistemu, očima i ušima.

Ako intrauterina infekcija nastane u drugom tromesečju trudnoće dete se može roditi sa znacima preležane bolesti (sekvele) ili sa znacima bolesti koja još traje (perzistenta infekcija). Infekcije u drugom tromesečju trudnoće ne daju urođene anomalije, jer je već završen period formiranja organa ploda (organogeneza), već dovode do oboljenja ploda.

Ako intrauterina infekcija nastane u trećem tromesečju trudnoće kod novorođenčeta prolazi asiptomatski ili ima kliničku sliku kao kod infekcija nastalih posle porođaja.

Etiološka (uzorčna) dijagnoza intrauterino nastale infekcije kod novorođenčeta se teže postavlja, jer razni uzročnici daju iste kliničke slike ili promene. Dijagnoza se zasniva na precizno uzetim anamnestičkim podacima o preležanim bolestima u toku trudnoće, pregledu novorođenčeta, izolaciji uzročnika iz placente, plodove vode, krvi, stolice i likvora i serološkim ispitivanjima. Izolacija uzročnika iz krvi novorođenčeta dobijene iz pupčanika dokaz je intrauterino nastale infekcije. Nalaz antitela klase IgA i IgM u krvi dobijenoj iz pupčanika potvrđuju intrauterino nastalu infekciju. Nađena antitela u krvi novorođenčeta klase IgG mogu poticati od majke i ona se kod većine gube za šest meseci.

Generalizovana infekcija ploda po pravilu ima lošu prognozu, rana smrt po rođenju ili sekvele. Intrauterino nastale infecije rubeolavirusom, citomegalovirusom i toksoplazmom Gondii mogu evoluirati i posle rođenja.

Lečenje u toku trudnoće mora voditi računa o mogućim štetnim posledicama datih lekova na plod. U toku trudnoće se mogu lečiti: toksoplazmoza, listerioza i lues. Virusne bolesti u trudnoći se leče siptomatski. Lečenje infekcije nastala intrauterino ili posle porođaja.

Zaštita se sastoji u sprečavanju nastanka infekcija trudnice. Osnovne mere su zdravstvenovaspitni rad na higijeni, izbegavanju kontakta sa obolelima, upotreba proverenog i termički dobro obrađenog mesa, upotreba dobro opranog voća i povrća. Najefikasnija zaštita je vakcinacija majki i budućih majki kada je moguće.

RUBEOLA
Uzročnik je Rubeolavirus, porodica Toagaviride, genus Rubivirus. Kpongenitalna rubeola nastaje kod infekcije trudnice u prva tri meseca trudnoće i javlja se kod oko 90% novorođenčadi. Rizik nastanka pojedinih kongenitalnih anomalija iznosi 10-20% do 16. nedelje, a defekti su retki ako infekcija nastane posle 20. nedelje trudnoće. Kad oboli trudnica prva tri meseca trudnoće, trudnici treba predložiti prekid trudnoće.

Na kongenitalnu rubeolu ukazuju sledeći nalazi kod novorođenčeta: trombocitopenija sa purpurom, hepatosplenomegalija, mikrocefalija, srčane mane, mala telesna težina, katarakta, miokarditis, pneumonija..

Jedina efikasna zaštita je vakcinacija majki pre trudnoće. Štiti u 85% do 95% vakcinisanih majki. Kontraindikovana je vakcinacija u trudnoći (živa vakcina).

Dijagnoza rubeole klinički nije precizna pa je neophodna laboratirijska potvrda, posebno kod trudnica. Najsigurnijji je četvorostruki porast titra specifičnih antitela u serumu uzeto u akutnoj fazi i u fazi rekonvalescecije. Prisustvo specifičnih IgM antitela i njihovo održavanje duže potvrđuju kongenitalnu rubeolu kod novorođenčeta.

CMV INFEKCIJA
Uzročnik je humani Herpesvirus 5 (beta), Humani citomegalovirus, iz porodice Herpesviride. Rezervoar je jedino čovek, prenosi se kontaktom, zaraznost dugo traje.

Ovo je najčešća kongenitalna infekcija. Rizik za plod postoji kod primarne infekcije majke kod kojih trudnoća može proteći bez poremećaja. Virus prolazi kroz placentu u oko 40% slučajeva, plod ima asiptomatsku infekciju a u oko 10% postoje sekvele. Najčešće posledice infekcije ploda koje se zapažaju na rođenju su: smanjenje sluha, petehije po koži, trombocitopenija, povišen bilirubin, hepatosplenomegalija, horioretinitis, mikrocefalija, zaostajanje u razvoju, znaci meningitisa.

Moguća je i reinfekcija trudnice ali je tada rizik za plod mali. Infekcija može nastati kod primarne infekcije majke u perinatalnom periodu. Novorođenče tada inficirano ima znake i simptome teške generalizovane infekcije sa naglašenim oštećenjima CNS i jetre. Infekcije CMV koje nastaju kasnije u životu su uglavnom asimptomatske, češće daju sindrom sličan infektivnoj mononukleozi.

Dijagnoza kod novorođenčadi se potvrđuje izolacijom virusa iz mokraće. Kod odraslih dijagnoza se potvrđuje dokazivanjem virusnih antigena korišćenjem PCR i serološkim reakcijama  (prisustvo specifičnih CMV antitela IgM i porast titra IgG).

VARICELA
Uzročnik je Humani alfa herpes virus 3 (Varicela-Zoster  virus, VZV). Jedini rezervoar je čovek.

Rizik kongenitalne varicele postoji ako trudnica oboli u prvom tromesečju trudnoće, što je retko obzirom da većina žena u detinjstvu preleži varičelu. Reinfekcije nema a za reaktivaciju u vidu herpes zostera nije dokazano da je štetno za plod. Sindrom kongenitalne varičele se javlja u 0,7%. Najveća učestalost je ako je fetus u momentu infekcije trudnice stare 13-20 nedelja i iznosi 2%.

Klinički nalaz koji govori za kongenitalnu varičelu je raznovrstan: razna kožna oštećenja, ožiljci na koži, hipoplazija ekstremiteta, mentalna retardacija, konvulzije, horioretinitis, katarakta, opšta hipotrofija. Rana dijagnoza je moguća pregledom horionskih resica na prisustvo VZV DNK PCR metodom.

Varičela trudnice pred porođaj može dovesti do oboljenja novorođenčeta. Ako majka oboli 21-5 dana pred porođaj novorođenče ima varičelu prvih dana po rođenju (do 4. dana), i obično sa dobrom prognozom. Ako majka dobije varičelu 2-4 dana pre porođaja, novorođenče oboli u narednih 5-10 dana i bolest može biti ozbiljna (nema zaštitnih antitela od majke).

Efikasna zaštita je vakcinacija seronegativnih žena, budućih majki. Seronegativnim trudnicama 24-72 sata posle kontakta sa obolelim od varičele daje se specifični gamaglobulin. Ako se bolest ispolji specifični gamaglobulin se daje ako se porođaj očekuje za 4-5 dana. Kod novorođenčadi ovih trudnica daje se VZIG 48 sati posle rođenja.

U dijagnostici varičele rutinski se ne koriste testovi izolacije virusa niti serološki  testovi, dovoljna je klinička slika.

U lečenju VZ infekcije delotvoran je Aciclovir.

HERPES SIMPLEX
Uzročnik je Humani alfa herpes virus 1 i 2, porodica Herpesviride, tipovi 1 i 2.

Bolest se karakteriše lokalizovanom primarnom lezijom i tendecijom lokalizovanog recidiviranja. Primarna infekcija može imati raznovrsnu kliničku sliku od asimptomatskih oboljenja do teških infekcija sa ospom i oštećenjima organa. Recidivirajuća forma za tip 1 najčešće kao herpes siplex virusom (HSV2) pred porođaj. Kod novorođenčeta se mogu razviti razni oblici od lokalizovane do generalizovane infekcije. Generalizovana infekcija novorođenčeta ima ozbiljnu prognozu.

Kad se utvrdi genitalna infekcija  HSV pred porođaj, porođaj se završava carskim rezom. U toku trudnoće infekcije HSV se leče Aciclovirom. Novorođenčad takođe dobijaju Aciclovir pet dana.

Za dijagnozu, pored kliničke slike, postoji niz testova za dokazivanje virusa ili specifičnih antitela.

COXACKIE VIRUSI
Uzročnici su Coxacki virusi grupe A i B, enterovirusi iz porodice Picornaviridae. Izazivaju razna oboljenja: mijalgija, konjuktivitis, meningitis, karditis, faringitis, vezikulozni stomatitis.

Kod novorođenčadi mogu izazivati diseminovano oboljenje, posebno su značajni karditis i menigoencefalitis.

Poptvrda dijagnoze je serološka, porast titra specifičnih antitela.

INFEKCIJE IZAZVANE HLAMIDIJAMA
Hlamidije su male gramnegativne bakterije, po veličini bliže virusima, intracelularni paraziti, kultivišu se na embrionalnim tkivima, pa su ranije svrstavane u velike viruse. Imaju obe nukleinske kiseline i razmnožavaju se deobom, što ih svrstava u bakterije. Izazivaju konjuktivalnu, genitalnu, intestinalnu i respiratornu infekciju kod sisara i ptica. Genitalne infekcije dovode do abortusa i neplodnosti. Seksualno prenosive bolesti i perinatalne infekcije izaziva Chlamidia trachomatis. Najčešće seksualno prenosive bolesti izazvane hlamidijama  su: uretritis, epidimitis, mukopurulenti cervicitis, salpingiti, endometritis, bartolonitis. Ove infekcije su često asimptomatske, posebno kod žena, gde mogu perzistirati mesecima bez simptoma. Ako se ove infekcije ne leče izazivaju imunski odgovor organizma što za posledicu ima ozbiljne promene na jajovodima, a to može biti uzrok neplodnosti.

Infekcija hlamidijom u trudnoći može biti uzrok abortusa. Ukoliko je trudnica inficirana hlamidijom novorođenčad vrlo često obole od inkluzionog konjuktivitisa, ređe mogu dobiti pneumoniju. Infekcija novorođenčadi nastaje perinatalno (u toku porođaja).

Dijagnoza se zasniva na dokazivanju hlamidije direktnim mikroskopskim pregledom uzorka sa mesta infekcije, izolovanjem uzročnika u kulturi, detekcijom antigena hlamidije i antitela u serumu ili sekretu sa mesta infekcije. Najpouzdaniji je direktni imunofluoroscentni test  (DIF –Slide) - na pločici se fiksira sekret presvuče monoklonskim antitelima specifičnim na antigen hlamidija konjugovani sa floresceinom. Antigeni hlamidija se mogu dokazivati u sekretima imunosorbentnim ELISA testom, a nukleinske kiseline hlamidija se mogu dokazati PCR metodom. Postoje i serološki testovi za dokazivanje specifičnih antitela klasa IgA, IgM i IgG.

Najefikasnije lečenje je Doksiciklinom 2 puta po 100 mg, 7-14 dana, trudnice Eritromycin 4 puta 500 mgr 10-14 dana. Može se dati i Azitromicin 1,0 gr jednokratno svima (i trudnicama) ili Ofloksacilin 2 puta 300 mg 7 dana.

Novorođenčad i odojčad treba lečiti Eritromicinom 50 mg/kg TT dnevno u 4 doze.

Kod seksualnih partnera treba uraditi testove za dokazivanje infekcije ali sprovesti terapiju i kad su testovi negativni.

INFEKCIJE IZAZVANE MIKOPLAZMAMA
Mikoplazme su bakterije bez ćelijskog zida, okružene samo plazmatskom membranom, što ih čini sličnim protozoama i u osnovi je njihove rezistencije na peniciline i cefalosporine. Izazivaju oboljenja respiratornog i urogenitalnog trakta muškarca i žena.

Ureaplazma ureoliticum izaziva oboljenje urogenatalnog  trakta muškaraca i žena. Smatra se vodećim uzročnikom neplodnosti muškaraca i žena. Može izazvati horoamnionitis i kasnije abortus.Kod novorođenčadi koja se inficiraju perinatalno mogu izazvati pneumoniju i kasnije hroničnu bolest pluća.

Mikrobiološka dijagnoza je teška i retka.nisu ni serološki testovi u standardnoj upotrebi.

Leči se sindrom koji nema bakteriološku potvrdu. Od antibiotika efikasni su: tetraciklini, eritromicin, klindamicin  i azitromicin.

TOKSOPLAZMOZA
Uzročnik je Toxoplasma Gondii, intracelularni parazit. Rezervoar ovih protozoa su mačke, koje u sredinu izbacuju oociste. Infekcija čoveka (prelazni domaćin) nastaje ingestijom zaraznih oocisti.

Infekcija u toku života je najčešće asimptomatska, ali je posle nje često perzistiranje cisti u tkivima čoveka. Ciste u organizmu sadrže žive parazite i mogu da se reaktiviraju ako dođe do imunosupresije. Primarna  (akutna) ili reaktivirana (hronična) toksoplazmoza su uzrok raznih oboljenja: horioretinitis, pneumonije, oboljenja skeletnih mišića, miokarditis, makulopapulozna ospa, encefalitis.

Kongenitalna toksoplazmoza je infekcija koja nastaje transplacentarnim prelaskom parazitza od inficirane majke na plod. Novorođenčad na rođenju su obično bez simptoma ali se kasnije javljaju razni simptomi i znaci /horioretinitis, strabizam, epilepsija, psihomotorna retardacija.

Žene koje su seropozitivne pre trudnoće, odnosno ako je primarno inficirana šest meseci pre začeća trudnoće, neće preneti infekciju na plod. Ako se majka inficira za manje od šest meseci pre početka trudnoće verovatnoća da će se infekcija preneti na plod je veća što je taj period kraći. Ako se majka inficira u prvom tromesečju trudnoće rizik infekcije ploda je oko 15% a bolest novorončeta je najteža. Ako se majka inficira u trećem tromesečju trudnoće infekcija ploda je oko 65%, a novorođenčad su obično bez simptoma ali se kasnije mogu razviti znaci infekcije.

Klinički znaci inficirane bebe na rođenju su: zaostalost u razvoju, mikrocefalija, hidrocefalus, mikrooftalmija, horioretinitis, produžena žutica, hematološki poremećaji, intrakranijalne kalcifikacije (viđenje rendgenološki).

Dijagnostika se zasniva na epidemološkoj i kliničkoj sumnji i na serološkim potvrdama IgG i IgM klase antitela.

Leče se oni bolesnici koji imaju klinički ispoljenu bolest (horioretinitis, miokarditis i dr.). Najčešće se daje Pirimetamin u kombinaciji sa Sulfadiazinom 100 mg/kg godinu dana ili Spiramicin 100 mg/kg dnevno i Prednizon 1 mg na kilogram dnevno godinu dana.

VIRUSNI  HEPATITISI
Virusni hepatitisi se karaktetrišu nekrozom i zapaljenjem jetre. Izazivaju ih virusi hepatitisa: HAV, HBV, HCV, HDV, HEV i HGV. Klinički se svi mogu ispoljiti od blage bolesti do teške nekroze sa velikom smrtnošću. Hronične virusne hepatitise izazivaju HBV, HCV i HDV, verovatno i HGV. Fekalno oralnim putem se prenose HAV i HEV, a parenteralno HBV, HCV, HDV i HGV.

Prenošenje HBV i HCV od majke na dete je najčešće u toku porođaja. Trudnica inficirana HBV u oko 70% slučajeva prenosi infekciju na plod, pogotovu ako je HBeAg pozitivna. Kod 90% inficirane dece razviće se hronični hepatitis. Fetalna prognoza zavisi od težine bolesti i moguća je od prematurusa do smrti ploda u fulminantnom hepatitisu.

Prenošenje HCV u toku trudnoće i porođaja procenjuje se na oko 5%, uglavnom perinatalno.

Za ostale hepatitise podaci o njihovom toku u trudnoći i eventualnom prenošenju na plod su oskudni(/HDV i HGV).

Dijagnostika se zasniva na epidemiološkim i kliničkim nalazima i potvrdi serološkim testovima je u dijagnostici HBV infekcije, ali i za ostale hepatitise postoje standardni testovi.

Zaštita je za sada dobro definisana za HBV.  Najsigurnija zaštita za majku je vakcinacija protiv HBV.  Trudnoća nije kontraindikacija za vakcinaciju. Novorođenče HBsAg pozitivnih majki dobija na rođenju specifični imunoglobulin (HBIgG) 0,5 ml prvih 12 sati po rođenju a zatim u narednih 7 dana primi vakcinu i ponovo posle mesec dana.

Terapija hepatitisa u toku trudnoće je ista kao i kod netrudnih žena.

HIV (Humani Imunodeficitni Virus) INFEKCIJA
SIDA (stečeni imunodeficitni sindrom) je kasni stadijum infekcije ovim virusom i predstavlja teško i smrtonosno oboljenje. Razvija se uništavanjem odbrambenog sistema organizma i oštećenjem svih organa i organskih sistema.

Oko 15 do 30% novoređenčadi koje su rodile HIV pozitivne majke inficirano je pre, u toku i naročito posle porođaja. Infekcija se može preneti na odojče i dojenjem.