Poslednjih godina se znatno izmenila situacija vezana za smanjeni rad štitaste žlezde: nekada najređa bolest štitnjače postala je najčešća, upoznati su uzroci i mehanizmi koji nekada nisu bili jasni, izvršena je korekcija gornjih normalnih vrednosti TSH, i najzad mnogi lekari su počeli da dijagnostikuju i leče hipotireozu, a ne samo stručnjaci, tireolozi.

Zato ću ukratko, na jasan način prokomentarisati ovo poglavlje.

U principu, od svih vrsta hipotireoze, najčešća je primarna hipotireoza (spontana tireoidna atrofija), koja se karakteriše smanjenjem veličine štitnjače, kao i hipotireoza sa strumom, Hashimotov tireoiditis. I jedna i druga bolest su izazvane autoantitelima na strukture štitnjače. Spontana tireoidna atrofija sem atrofije (odumiranja) tireoidnog parenhima nema drugih promena, dok kod Hashimoto tireoiditisa iščezle tireoidne ćelije se zamenjuju limfnim i vezivnim tkivom, pa se takvo tkivo pipa (tvrdo je) i vidi (uvećanje guše, struma). Zato se u nekim zemljama ova bolest zove Struma limfomatoza. Hipotireoza je načelno progresivna bolest, pogoršava se vremenom.

Laboratorijski znaci koji potvrduju pojavu hipotireoze su: sniženje tiroksina (ukupnog ili slobodnog), porast TSH (snižen tiroksin ne suprimira dovoljno tireotropni hormon hipofize), i porast koncentracije autoantitela na tkiva štitnjače. Ova autoanitela su najčešće upravljena na enzim tireoidnu peroksidazu (TPO), koji se nalazi u ćelijama štitne žlezde,  kao i na tireoglobulin, kompleksni globulin koji sadrži tireoidne hormone.
Ako se hipotireoza primeti u vrlo ranoj fazi, kada su promene minimalne, tada je samo lako povišen TSH, lako povišena TPO antitela, i normalan ili lako snižen tiroksin (T4). U ovoj fazi praktično nema simptoma hipotireoze – subklinička faza. Nekada su znaci i simptomi diskretni, na primer povišen holesterol.

Da se podsetimo, simtomi hipotireoze su osećaj hladnoće, malaksalost, pospanost, a znaci suva, hrapava i hladna koža, suva i slaba kosa, usporen puls. Znak teške hipotireoze je „miksedem“, elastičan otok koji često deformiše lice. Naravno, što je teža hipotireoza teže su i promene hormona: vrlo nizak T4, vrlo visok TSH. Tireoidna autoantitela nisu u korelaciji sa težinom bolesti.

Koje su granice TSH?  Do pre nekoliko godina TSH se određivao relativno neosetljivom radioimunološkom metodom. Ona je mogla da odredi samo normalne i povišene vrednosti: svaka vrednost preko 10 mU/l smatrala se povišenom. Uvodjenjem osetljivijih metoda: IRMA, EIA, IFMA, ILMA, počele su da se određuju i snižene vrednosti (karakteristične za hipertireozu), pa su uspostavljene vrednosti preko kojih treba obratiti pažnju na smanjeni rad štitnjače, 4 mU/l.

Da li to znači da tada  treba lečiti smanjeni rad ?
Ovde treba da se setimo jedne izreke prof. Pere Milutinovića iz Instituta za nuklearnu medicinu iz Beograda: da li treba da lečimo pacijente ili rezultate?
U načelu ako pacijent nema tegobe ne treba ga lečiti. Ako je tiroksin u krvi nizak tada će i imati simptome i znake hipotireoze (i treba da se leči). Ako je samo povišen TSH a normalan tiroksin (subklinička hipotireoza), tada može da se uvede terapija, ali ne mora. Kod mladjih pacijenata (dece, pogotovu ako imaju povišena TPO Ab) bolje je da se uvede u terapiju tiroksin, to naravno važi i za trudnice, i majke dojilje. Kod starijih osoba treba biti uzdržan, kao i kod srčanih bolesnika. Treba pratiti da li će se stanje pogoršavati, može vrlo dugo da se održava na „subkliničkom“ nivou.
Naravno ovo ne važi za klinički izraženu (manifestnu) hipotireozu, ona treba da se koriguje tiroksinom. Kod starijih bolesnika treba postepeno uvoditi terapiju i do doze koja će biti dovoljna stići tek za 1-2 meseca.
Ovde treba da obratimo pažnju i na jednu zabludu, treba znati da nije tačno mišljenje da ako se jednom da tiroksin više ne može da se ukine. Tačno je da je hipotireoza doživotno stanje i da zahteva doživotni supstituciju (dopunu) tiroksinom. Bolesnik će ako se ne leči ponovo da dodje u stanje koje je imao i pre početka lečenja (ali bolest neće biti teža nego pre lečenja). Takodje treba znati da tiroksin ne leči smanjeni rad štitaste žlezde, naime ne utiče na njegov uzrok (autoimunitet). Deluje na popravku metabolizma, tj na funkciju organa koje treba štitasta žlezda da stimulira (srčani rad, produkciju toplote itd).

Na kraju ću kazati ovo: svaki bolesnik je priča za sebe. Ono što će za jednog biti povišen nalaz, za drugog je normalno stanje. Zato vrlo kvalifikovan specijalista treba da interpretira svaki laboratorijski rezultat. Pogrešno je da se zaokružuju (danas da se kompjuterski „boldiraju“) rezultati koje se ne slažu sa „normalnim vrednostima“.